Gotovo osam meseci prošlo je od zločina u Duboni i Malom Orašju, kada je masovni ubica ubio devet, a ranio 12 osoba, ali ta noć, prema rečima jednog od rođaka nastradalih Dejana Mladenovića, i dalje traje.
„Život u Dunboni se nije mnogo promenio u odnosu na prve dane posle masovnog ubistva. Kalendarski je prošlo 8 meseci ali trauma je još tu, ta noć i dalje traje. Trudimo se da se izborimo sa traumama koje su ostale“, kaže Dejan Milenković, rođak nastradalih u Duboni.
On kaže da je porodicama žrtava bila pružena neka pomoć ali, kako ističe, nije ništa adekvatno.
„Ne znam da li postoji adekvatna pomoć, ali da treba više pomoći treba. Da je bilo nešto, bilo je, ali da li je dovoljno – nije. Niko od njih ko je ranjen nije ranjen trenutno. Oni su ostali invalidi za ceo život. Tako da će njima doživotno trebati pomoć“, navodi Milenković.
Prema njegovim rečima deca koja idu u osnovnu školu u Duboni nemaju psihologa.
„Deca prolaze pored mesta zločina svakodnevno. Nisam stručan, ali nemoguće je da im nije potrebna psihološka pomoć“, kaže rođak nastradalih u Duboni.
Milenković navodi i da život povređenih nakon svega ne može da bude lak, niti isti, nikada više i da ima utisak da je došlo do situacije da se svako snalazi za sebe.
Doktorka Slavica Plavšić, koja je pisala o ubijenima i ranjenima u ovom masovnom ubistvu, za N1 kaže da je nakon ovakve traume potrebna svaka vrsta pomoći, i države i društva, da stanovnici tih sela osete da postoji država i institucije koje vode računa o njima.
Međutim, kako ističe, sve je to izostalo, a ranjeni u ovom zločinu su nekako zaboravljeni.
„Oni su tihi, ne eksponiraju se, jednostavno su ubijeni svojom tugom i bolom“, rekla je ona za N1.
Prema njenim rečima, ranjeni žive u jako teškoj situaciji.
„Društvo je smatralo da su oni preživeli i da je sada sve u redu. Međutim, to su toliko strašne povrede, toliko teške da su mnogi od njih još uvek u bolnicama ili rehabilitacionim centrima ili nose ortopedska pomagala, a gotovo svi su materijalno ugroženi“, kaže Plavšić.
Ističe i da je državi u interesu da se to zaboravi zato što je, kako kaže, taj zločin mogao da se spreči pravovremenom akcijom i reagovanjem nadležnih institucija.
Sa rečima doktorke Plavišić saglasan je i Milenković, koji ističe da je počinitelj masovnog ubistva mogao da bude sankcionisan.
„Ovo je definitivno moglo da bude izbegnuto. Više puta je činio krivična dela i više institucija je na to zatvaralo oči. Postoji niz krivičnih dela koje je on činio i ni za šta se nije čulo, jer se sve guralo pod tepih, dok nije došlo do masovnog ubistva. Zar je moralo da dođe do toga da neko svojom krvlju i životom plati takvo njegovo ponašanje i greške institucija koje su to zataškavale“, pita Milenković i dodaje da sada policija čuva kuću ubice 24 sata.
