Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Đurđic, praznik posvećen prenosu moštiju Svetog Georgija iz Nikomidije (današnji Izmir) u Lidu što je bilo ispunjenje njegove poslednje želje. Uvek se obeležava 16. novembra.
Sveti Georgije je inače veoma poštovan u našem narodu i slavi se čak dva puta godišnje. Vernici uz Đurđic obeležavaju 6. maja i dan njegove smrti (Đurđevdan). Đurđic za razliku od Đurđevdana nije obeležen crvenim slovom u bogoslužbenom kalendaru. Ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.
Đurđic je prema nekim procenama po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Ujedno je gradska slava Novog Sada i Bora. Dani od Đurđica do Svetoga Mrate (24. novembar) nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je Sveti Mrata zaštitnik vukova.
U vreme mratinaca ne prede se vuna i ništa se ne pere. Naši stari su verovali da se do Svetog Mrate ništa ne daje iz kuće. Žene ne rade ručne poslove, a veruje se i da bi krojači i obućari trebalo da odmaraju.
U selima zapadne Srbije tih dana se klalo crno pile ili mladi crni petao, a Hercegovci su klali crno jare. Vukovi se nisu lovili jer bi to meštanima donelo veliku nesreću. Takođe postoji verovanje da će zima biti maglovita i promenljiva ako je vreme za Mratince maglovito, a ako je vedro, zima će biti jaka. Prema narodnom verovanju zima dolazi sa Đurđicem, a odlazi sa Đurđevdanom.